Na srpskim svadbama postoji jedan trenutak koji se pamti zauvek – onaj kad se začuje prvi zvuk trube. Bilo da dolaze iznenada, na sred svadbene večere, ili kao kulminacija veselja, trubači donose posebnu emociju, ritam i strast, duboko ukorenjene u našoj tradiciji.
Truba – simbol radosti i slobode
Truba kao
instrument ušla je u narodnu muziku Srbije u 19. veku, najpre kroz vojnu upotrebu, a zatim je pronašla svoje mesto u narodnim svečanostima. Ubrzo je postala neizostavan deo raznih proslava, a posebno svadbi. Zvuk trube podiže atmosferu, budi emocije i pokreće i one koji retko plešu. Ona ne svira note – ona svira dušu naroda.
Zašto se trubačima lepe novčanice na čelo?
Lepljenje novčanica trubačima nije samo gest velikodušnosti – to je poseban način izražavanja zahvalnosti i uvažavanja. Kad neko zalepi novčanicu trubaču na čelo, on zapravo govori: “Svirate iz srca i vredite svakog dinara!” Taj čin je i deo nepisanog dogovora – što bolja svirka, to više novčanica. Uz to, novčanice na čelu su postale simbol veselja i prestiža, i deo su folklora koji se prenosi generacijama.
Odakle potiče ovaj običaj?
Običaj angažovanja trubača na svadbama potiče iz južne i zapadne Srbije, posebno iz krajeva poput Dragačeva, gde se i danas održava čuveni Sabor trubača u Guči. Kroz decenije, trubači su postali sinonim za autentičnu svadbu – onu koja se ne zaboravlja. Danas, bez obzira na regiju, trubači se pozivaju i zbog tradicije, i zbog želje da se proslava pretvori u nezaboravno slavlje.